Prenosimo razgovor Ivana Tokina i Aleksandra Samardžije Spliće objavljen na veb portalu TV Nova S u celosti.

Ivan Tokin: Živeo Splića!

Splićino kršteno ime je Aleksandar Samardžija. On je muž, otac, ugostitelj, elektroinžinjer, moj drug i moj kum. On je dobar i pošten čovek koji radi svoj posao i to je razlog što sam za vas porazgovarao s njim. Na fotografijama ćete videti kako izgleda Splića.

Ivan Tokin (1971) savremeni je srpski pisac, koji živi i radi u Beogradu. Od 2009. redovno piše tekstove u novinama, a 2014. objavljuje prvu knjigu. Objavio je dva romana, nekoliko zbirki priča i jednu poemu.

 

Ovako smo nas dvojica razgovarali ovog ponedeljka popodne na salašu, uz pitu sa sirom, jagnjetinu, mladi luk i ljute paprike, lozovu rakiju i vino.

Jesi li gledao Mančester junajted – Liverpul?

– Nisam. Ne pratim fudbal.

Nisam ni ja, ali znam da je Mančester kod kuće izgubio 0:5. A kako to da ne pratiš fudbal?

– Pratio sam, gledao sam Hajduk, pa sam prestao. Evo ovako. Moj dida je rođen 1900. godine, u Splitu. 1911. je osnovan Hajduk. Osnovali su ga student koji su se vratili iz Praga, oni su doneli prvu loptu i tako je nastao Hajduk. Dida me je vodio na utakmice kao dete. Dida je završio arheologiju u Parizu. On je spadao u ekipu onih starih Hajdukovih navijača, najstarijih, prvih navijača. Mi smo živeli na pet minuta od stadiona, od tog prvog stadiona. Međutim, počeli su se pojavljivati huligani, to su počeci Torcide, oni su poeli da divljaju na utakmicama, i onda su njih dvadeset staraca demonstrativno vratili svoje počasne ulaznice i više nisu išli na utakmice. I tako, dida nije više išao na utakmice, pa nije ni mene vodio, i ja od tada ne pratim fudbal. To je bio početak osamdesetih, oni su rekli ovo više nije sport, ovo je budalaština, i gotovo. Dida mi je rekao – Idi na košarku, idi na vaterpolo, balun više ne gledamo. Tu sam ja završio sa praćenjem fudbala.

A je l te dida vodio na neke druge utakmice?

– Ne, ali vodio me je svake godine na prvomajski uranak. Dario se zvao dida. Taj uranak, to je bila velika fešta. Na najgornjoj vidilici na Marjanu, iznad Splita, to je jedan divan veliki plato. Pre nego stane sunce, penjemo se, ima tu pentranja. Splitsko brodogradilište je znalo imati po pet-šest hiljada radnika, vrlo često je to bila najveća firma u gradu. Jugoplastika je tu parirala. U tom brodogradilištu su radili Dalmatinci a Dalmatinci znaju pivat. Hor tog brodogradilišta, ljudi koji su varioci, monteri, tesari, to je hor od sto-sto dvadeset ljudi koji su pevali kao slavuji. I pevao bi taj hor i čekalo se da izađe sunce. Pevale su se borbene pesme. Bilo je besplatnih srdela i vina iz buradi. I vode, za nas decu. Masovno se išlo na uranak, nije baš ceo Split jer ne može tamo da stane ceo Split, ali bilo je mnogo ljudi. Voleo bih da sad tako nešto postoji, da vodim svoju decu. Tad se prilično cenio rad i radnička klasa i tad je radnička klasa dobro živila.

Da, tad su svi išli na more i na zimovanje.

– Mi iz Splita smo već bili na moru, ali su mnogi imali vikendice na ostrvima, pa se tamo išlo.

Da, zaboravio sam da vi niste morali da putujete na more.

– Pa dobro, voleli smo da se kupamo na drugim mestima.

S koliko godina si otišao iz Splita.

– 18. Sa 18 sam otišao u armiju i sa 19 sam otišao u Beograd da studiram elektrotehiku, i to sam završio.

Ti si elektroinžinjer.

– Da.

Ne znam da li je glupo da te pitam ali da li ti nedostaje Split.

– Nije glupo. Nedostaje mi, ali zadnjih par godina, od kako mi je žena zavolela Split, idemo dva-tri puta godišnje, da me mine želja. Ne idem leti, ne što mi je mrsko, nego leti je tolika gužva da ne mogu nikoga od prijatelja da vidim, jedan vozi taksi, drugi vozi brod, treći je dežurni doktor. Idem u oktobru, novembru, decembru, februaru, martu.

Gde spavaš u Splitu?

– Kod Edija Matića, mog prijatelja, on je književnik. Nekad uzmem brod pa spavam na brodu. Moj drug Dario ima flotu brodova, izdaje ih, i onda uzmem od njega.

Živiš na brodu?

– Da. Brod je privezan, nekad i jedrim, ali uglavnom više ne.

Šta znači jedrim?

– Pa jedrio sam u životu, s društvom, sa ženom, to. Iznajmiš brod na sedam dana pa se voziš.

Imaš skipera?

– Ne, imam dozvolu. Ja sam skiper.

Imaš dozvolu?

– Imam, umem da jedrim. Bio sam prvak države zadnja dva puta kad je Srbija osvajala šampionat u jedrenju kad smo bili još s Crnom Gorom, pobedila je ekipa novosadskog jedriličarskog kluba, ekipa sa Salaša 137. Jedrio sam kao klinac, nisam neki veliki jedriličar ali volim jedrenje. Jedrio od prvog osnovne, prvo u klubu Mornar, a posle u Labudu. U nekom trenutku sam počeo da jedrim s prijateljima na velikim brodovima, moj prijatelj Tone, stariji je od mene, profesor je na fakultetu u Ljubljani, zaluđeni je jedriličar, posle onih smutnih godina, e on je napravio jedan dobar brzi brod za regatu, i govori mi ajde da jedrimo. To je bilo pre 15-20 godina, brod se zove Nagual, zbog Kastanede. I osvojili smo dosta regatta.

E reci mi za to. Koliko vas ima na tom brodu?

– Na tom brodu 8 do 12, veliki je brod.

I kako to izgleda sve, ja se ništa ne razumem.

– Brod ima jedan jarbol. Glavno jedro i flok. Uglavnom nas je 10 i svako ima da radi nešto.

Čekaj, sve vreme svi radite nešto?

– Ne. Kad se namestiš, uhvatiš vodenu liniju i vetar, namestiš sa na jednu stranu i držiš balans. A kad se okrećeš oko plutača oko kojih obično voziš, e tu ima posla.

A kako ste to pobedili?

– Pa bili smo najbolji. Pobedili smo jednom, i onda posle još jednom da ne bude da je bilo slučajno. I to bez i jednog protesta, bez ikakve sumnje smo bili prvi. E posle se opet rasturila država, Srbija više nije imala izlaz na more, pa nije više bilo prvenstva, pa se nismo više takmičili.

Šta znači da dobro jedriš?

– Znači pod jedan da slušaš kapetana. On najbolje zna brod. Onda imaš taktičara, on bi trebalo da zna akvatorij, vetrove, da predviđa kad će koji vetar da dune, da pomogne kapetanu da odluči da li ćemo, na primer, prvo levo pa desno, ili desno pa levo. To ti je nauka, ali uvek imaju prednost lokalci, jer najbolje poznaju vetrove u svom kraju. Znaš, regata krene u 8 i ti ideš nikako ali znaš da će u podne da dune maestral, pa ideš tamo gde će maestral da ti napumpa jedra. I manuelne veštine ljudi na brodu, to je isto važno. To se vežba, kao i sve drugo. Kapetan i taktičar određuju koje je to putanja kojom ćete ploviti, i to nije najkraća putanja, jer ne stiže se uvek najbrže najkraćim putem.

I sad više ne jedriš?

– Ne takmičim se, jedrim turistički, s drugarima, sa ženom.

A je l se sećaš kad si prvi put video svoju ženu?

– Sećam se. Ja sam stajao u kafiću, Trčika se zove, a ona je sedela u bašti. Odmah mi se dopala, imala je džins haljinu s jednim narandžastim dugmetom, pamtim ko danas. Krenem da se raspitujem odmah ko je ona, i ne zna niko. I kad je ne zna niko, mora da jeneka strankinja ili Beograđanka. I ništa, ne priđem joj tada, i sutra je vidim u Pipingu, u klubu u koji sam tada izlazio, i snimim je s drugaricom tamo, i odmah daj telefon i sve, i da mi telefon. Sutra je zovem i odemo na kafu, pitam je odakle a ona kaže iz Novog Sada. Kažem joj nisi ti iz Novog Sada, da si odavde znao bih te ja. Ispostavi se da je ona sa 16 godina potpisala prvi profesionalni rukometni ugovor i otišla iz grada, a tad kad smo se upoznali živela je u Budimpešti, došla tog vikenda malo kući i tako smo se upoznali. I onda sam ja zapeo, ajde, ajde, ajde, i evo nas, troje dece i milina. Imao sam sreće sa ženom, mnogo. Nisam ja toliko pametan, mislim jesam dosta, ali ne toliko, to me je Bog pogledao.

A je l se sećaš šta si hteo da budeš kad si bio mali?

– Pa kao i sva deca. Pilot, ronilac, mesar, da vozim trke.

Neće sva deca da budu mesari.

– Pa dobro, to je možda zato što kad sam jedrio u kadetu… To je jedrilica gde ima jedan mlađi jedan stariji. Klinac drži flok, a stariji je iza, kao kapetan. Tu učiš da jedriš, posle ideš na veće brodove. E ja sam bio klinac, a moj kapetan je inače bio mesar. I sad znaš, ja imam 11-12 godina, a kapetan ima, na primer, 20-21. On mi je bio idol, imao je nadimak Francuz, on je meni bio Bog, i bio je mesar, pa sam i ja hteo da budem mesar. I zbog njega a i uvek sam ja imao dobar osećaj s mesom. I sad imam dobar osećaj kad držim sirovo meso u rukama, nešto mi se tu sviđa.

A reci mi šta je sa Šoltom? Sto puta se čujemo i ti mi kažeš evo me na Šolti. Šta ima na Šolti?

– Na Šolti ima 900 ljudi, toliko ih živi tamo. Šolta je potpuno neopterećena hotelima i tržnim centrima i diskotekama i takvim stvarima. I sad ja pošto ne tražim diskoteke nego tražim mir, toga ima na Šolti, uvek možeš da nađeš mesto gde možeš normalno da živiš, da ne jašu po tebi horde turista. Pri tom imamo jednog drugara tamo, mi se znamo još iz mladosti ali se nismo videli jedno 30 godina. On je Igor Frančeski zvani Điđi.

Dobar nadimak.

– Njega moraš upoznat. On je stariji od mene, i on je Splićanin Splićanin, familija Frančeski, stara splitska familija, međutim pre jedno 20 godina odselio se na Šoltu. Tad mu je već bia pun kufer grada. Osim što je super tip, upoznaćeš ga sigurno, opasan tip, e osim toga, on se oženio s Anom Saso. Je l se sećaš Ane Saso?

Sećam se.

– E, s njom se oženio. I to bez dinara i pinćike, samo na šarm. Idi bre, Ana Saso, i to na priču i na šarm a ne što je bogatun, uvek je bia običan čovik. I s njim idem svaki dan u ribu. Prošle godine, kad je udarila korona, bili smo tamo mesec i po dana, za to vreme smo dva puta bili u restoranu, da bi deca jela picu. Inače, ili smo uhvatili neku ribu ili smo kupili neko jagnje.

A kako idete u ribu?

– Điđi ima malu barku. On riba svaki dan, kad je dobro vreme.

Šta znači mala barka?

– Pa mali, polovni brod, 8-9 metara, nema kabinu, ima volan i samo nadstrešnicu. On je strastven pecaroš.

A šta? Mreže ili kako?

– Pecanje. Štapovi ili na ruku, ali pecanje. On nije profesionalni ribar, ali mnogo čovek zna.

Tu nema ronjenja?

– Nema. Samo pecanje. Ima ljudi koji rone, ali ovo je pecanje.

Dobro.

– Njegovo iskustvo je kapitalno. On je vrhunski pecaroš. A ono što je bitno, to se u Dalmaciji zove pošta. Ti moraš znat gde dole na dnu ima nešto, da l ima neka stara galija, da l ima podvodni breg, jer riba na ravnom dnu, tu nema šta da radi, ona uvek prilazi gde može da uđe u rupu, gde može da jede. E sad , s ovom modernom tehnologijom GPS-a, oni ljubomorno čuvaju pošte. Pošta ti je mesto za pecanje, gde riba radi, gde si ti našao da riba radi. Ili tvoj ćale, ili dida. I to se čuva i nikome se o tome ne govori. Điđi jako dobro zna pošte, on u tom mini akvatoriju oko Šolte zna sve. Te pošte su ti najviše čuvane tajne. Điđi kad primeti da je neko krenuo za njim, on ne stane, kaže jebiga ovi nas prate, idemo malo da ih vozimo. Pa se posle vratimo, ili sutra, ako je dobro vreme. Cela filozofija.

E sad, imaš uređaj koji se zove minkota, da ti ne dužim, to te drži na jednoj tački, okreće elisu u zavisnosti od struje i vetra, prema GPS poziciji, i drži te u mestu, mislim u mestu, drži te u 15-ak metara, i tu si. Ranije si morao da pališ motor pa oteraš ribu, ili na vesla da se vraćaš, a sad radi minkota. To ima i za reku. Znaš, ribe je sve manje i sve ju je teže uhvatiti, pa ljudi smišljaju svašta. Kao što smo pobili divljač tako smo izlovili i ribu.

Svi te zovu Splića.

– Ovde skoro svi. U Splitu niko, jer tamo smo svi Spliće. Tamo me zovu Sašo. Okej mi je i jedno i drugo. Ja sam Dalmatinac, da l sam Srbin, Hrvat ili Mađar isto mi je, ja sam se rodio i umreću kao Dalmatinac.

Znaš šta, ja sam razmišljao kako se osećam, da l se osećam kao pisac, kao otac, kao muž, šta je to što mene najviše određuje, ne znam ni šta te pitam, vidiš i sam, ali reci mi kako se ti osećaš, osim kao Dalmatinac.

– Vidiš, ne znam, najviše me je zgrabilo ugostiteljstvo ali najvažnija mi je familija, moja porodica. A da li se osećam kao otac, ne znam da li to smem više, deca su mi onoliko narasla. E, dobro si mi dao da mislim.

Pa dao sam sebi, pa rekoh daj da pitam i tebe.

– Šta bi trebalo da mi piše u epitafu? Epitaf je kratak tekst u čast preminule osobe, je l tako?

Tako je.

– Dobro si me pitao, ne znam. Evo mislim. Kažem ti, žena i deca su mi najvažniji, a šta bi mi pisalo… Mnogo sam nedorečen, jako malo stvari sam izgurao do kraja, sa ženom i decom sam imao sreće, mnogo sam toga radio, široko sam išao, teško je reći. Svašta znam, ali ni u čemu nisam dogurao do kraja, da se kaže da sam veliki profesionalac. Pitanje je gde sam ja ostao minuciozan do kraja, gde sam izgurao do perfekcije, nisam ništa izgurao do perfekcije. Puno stvari znam jako dobro, ali nigde nisam veliki ekspert. Ja bre imam restoran 20 godina a još uvek ne znam da kuvam kako treba. Jako dobro kuvam, ali nisam ekspert. O vinima znam mnogo, ali nisam somelijer. Teško mi je da kažem da sam negde ljuti profesionalac, jer nisam. Znaš kad je čovek glumac, on je glumac, i tu je ekspert, a ja sam svašta probao u ovih 56 godina i svašta znam, ali, na primer, ne mogu da kažem ja sam najbolji proizvođač mladog luka u Vojovodini, jer nisam, to ti kažem.

Ali kad si birao ženu i kad si birao poslovnog partnera, nisi pogrešio.

– Nisam, za ženu sam ti rekao, Bog me pogledao, a za partnera jesam dobro birao, m smo sad i kumovi, a u Srbiji je prilično retko da se kumovi ne posvađaju, a mi se nismo nikad posvađali. E sad, doza tolerancije koju ja imam u sebi je ozbiljna, retko sam tolerantan. Možda bi to moglo da mi piše u epitafu – tolerantan.

Vidi, to nije zezanje. Biti tolerantan, to u sebi nosi mnogo toga. Da uopšte sebe dovedeš u stanje da budeš tolerantan…

– Nije zezanje, znam, ali meni je to došlo samo, nametnulo mi se.

Dakle, tolerantan si.

– Jesam.