REZERVACIJE

Kad Splićanin more zameni ravnicom! Reportaža Radio televizije Srbije o Salašu 137

Prenosimo vam prilog RTS o nastanku ugostiteljskog objekta Salaš 137 iz ugla osnivača i vlasnika Aleksandra Samardžije Spliće. Pripremila Jelena Petrović.

Ako ovih dana maštate o suncu i moru, znajte da ima i onih koji su sa mora pobegli u ravnicu. Jedan Splićanin postao je Lala, ali je najpre odlučio da razvija turizam na salašu.

Pre više od 20 godina jedan Splićanin nije ni sanjao da će u Vojvodini gajiti konje. Podjednako neverovatno mu je bilo da sa diplomom Elektrotehničkog fakulteta postane salašar.

„Verovatno da sam odrastao u Vojvodini i u Novom Sadu nikada ne bih imao tu percepciju salaša kao mesta koje može biti interesantno gostima da dođu. To bi mi bilo nešto sasvim normalno. Kao što ja kao Dalmatinac nemam percepciju konobe kao egzotične destinacije jer sam milion puta bio u konobama. A nekad, pre 50 godina, neki Dalmatinac je otvorio vrata konobe i rekao ‘Ja ću prodavati sardele, sir, malo mog vina i hleba i od toga su napravili biznis’“, priča vlasnik salaša Aleksandar Samardžija, koga svi zbog rodnog mesta zovu Splića.

Sve je tu, ali ima drugu namenu

Aleksandar Samardžija kaže da je pročitao sve moguće knjige i vrlo brzo izučio filozofiju salaša. Zapušteno imanje je pretvorio u prvi turistički salaš u Vojvodini.„Sve ostalo smo ostavili kako je bilo, samo smo promenili namene prostora. Tamo gde je familija Žikić živela tu je restoran, a ova dugačka kuća koju inače zovu ekonomska kuća, u njoj je danas recepcija, vešeraj i 13 soba, a to su nekada bili svinjci, kokošinjci i ambari“, opisuje ovaj salašar.

Potiče iz mešovitog braka, a u Vojvodinu je stigao devedesetih. Salaš je prvi put posetio sa 30 godina i odlučio da pazari jedan.

„Kad sam sam svoje dobronamerne prijatelje iz Novog Sada pitao zašto niko nikad od salaša nije napravio turističko mesto, zašto niko nije napravio restoran i neke sobe za spavanje, kada sam rekao da bih voleo da kupim salaš, i najbolji prijatelji su mi rekli da grešim i da mi niko nikad neće doći na salaš. Baš zato što su njihovi ili očevi ili dedovi pobegli sa salaša“, seća se Splića.

Na njegovu sreću, prijatelji su loše prognozirali.

„Kada smo moj kum i ja definitivno odlučili da kupimo salaš, to je bilo pre 21 godinu, i dali oglas u novosadskoj novini Dnevnik. Nama se tog prvog vikenda javilo više od 300 ljudi. Verovatno smo bili prvi ljudi posle Drugog svetskog rata koji su se zainteresovali da kupe salaš“, priča Samardžija.

Zavoleo je ravnicu i rado prihvatio salašarski način života. Dodaje da se brzo privikao na čvarke, kulen i kobasicu s obzirom na to da pristiže iz morskih krajeva.

A kada pretera sa salašarskim gurmanlucima, kalorije troši šetajući po salašu koji se danas prostire na 11 hektara. Ima više od 30 zaposlenih i objašnjava da je za salašarski turizam dobro vreme.

„Sada ima sigurno pedesetak salaša koji rade tokom cele godine. I moje lično mišljenje je što moje kolege salašari ne shvataju da bi bilo dobro da ima 100 salaša ovde, jer biste onda doživeli da anonimni turista bio on iz Niša ili iz Francuske, kada prolazi Vojvodinom kaže ‘Super, tu smo, hajde da jedemo na nekom salašu’“, ističe Splića.

Sa Najdželom Kenedijem do jutra

Ponekad se i sam Samardžija iznenadi ko sve kod njega svrati da oseti duh salaša.„Jedne noći smo se družili sa Najdželom Kenedijem do pet ujutru. Drugi gosti u restoranu nisu shvatali da im svira Najdžel Kenedi. Videli su da svira romski orkestar plus jedan koji nije Rom“, prepričava salašar.

Gostovanje svetskog violiniste pamti po tome što je došlo do zamene violina.

„Nazvao sam Tomu Nikolića, tada šefa orkestra, da razmene violine koje su pomešali prethodne noći. I stvarno je Toma došao munjevitom brzinom. Vrlo je bio srećan što je Najdžel bio tu i nije otišao sa njegovom violinom. Pitao sam Najdžela koliko košta njegova violina. Najdžel mi je odgovorio da je osigurana na dva miliona dolara. Bilo je simpatično što je Toma žurio da Najdžel ne odese njegovu ne znajući da kod sebe ima violinu od dva miliona dolara“, prepričava Splića.

Samardžija otkriva da na njegov salaš stranci ne svraćaju samo zbog jela.

„Zimi imamo 12 do 14 vikenda kada pravimo mesne prerađevine i svi naši gosti mogu da nam pomognu ako žele. Kad poberemo paprike pravimo ajvar, kad poberemo paradajz pravimo paradajz-sok, kad stignu dunje pravimo kitnikes, znači puno manifestacija ima koje su u vezi sa autohtonim načinom života na salašu“, navodi Samardžija.

U prestonici salaša, u Čeneju, danas mu uopšte ne nedostaje more. Raduje se kada u ravnici ugosti ponekog Dalmatinca, ali u rodni Split odlazi tek jednom godišnje. Kaže da su salaši najviše krivi što je danas više Lala nego Splića.

Comments

comments

2017-10-07T12:54:49+00:00 October 7th, 2017|